Новости у 2010. години
10. јул 2010. • Овогодишњи најмлађи Шкребић
Поносно вас обавјештавамо да по трећи пута преотимамо титулу најмлађег Шкребића!
Драженка нам је данас родила Косару, живу, здраву, буцмасту дјевојчицу Шкребићку. Обје су добро, одмарају се и опорављају. Једва их чекамо код куће.
23. јун 2010. • Ерна родила кћер Ену
Ерна Винке Лукине данас је родила дјевојчицу :) То је прво праунуче Луке Томиног. Дала јој је име Ена.
Ерна се удала за Мирзу Туралића из Теслића. Живе у Стењаку, недалеко од Ернине родитељске куће. Велика поплава је само дан пре Ениног рођења потопила доњи дио Стењака и оштетила куће и Туралића и Џака.
22. јун 2010. • Велика поплава
У ноћи са по недјељка на уторак, 21. на 22. јуна, ниво Усоре је због обилне кише почео да расте, а вода да се изљева из корита. Поплавом су погођена оба села Шкребића, и Врела и Жарковина.
У Врелима се Усора код Перила излила на магистралну цесту према Добоју и поплавила неколико кућа у околини омладинског дома. У Жарковини је ниво воде код „жарковачке рампе“ био толико висок да није било могуће проћи од цесте према мосту, нити од села према цести.
У вечерњим сатим је ниво Усоре почео да опада, а у јутро 23. јуна путеви су већ били проходни.
Усора сваке године плави околна поља за вријеме обилних киша, али у размацима од по неколико година прави и веће штете. Ове године је у поплавама страдао и Стењак, можда и више него за вриејме поплаве 2001. године. И у Теслићу је било проблема у кретању, због недовољне пропусности уличних одвода.
4. април 2010. • Васкрсшњи окуп у Врелима
Већ неколико година, рођаци Шкребићи у Врелима се окупљају о Васкрсу, на заједничком излету. Овај Васкрс је био нешто посебно, па издавајмо страницу за њега. Читај опширније!
6. фебруар 2010. • Умрла Мира Шкребић
Мира Шкребић (р. Панић), супруга Петра Томиног и мајка Душана и Дарке Шкребић, умрла је данас. Сахрана ће бити обављена сутра, у недјељу 7. фебруара, на гробљу у Врелима.
6. јануар 2010. • Бадњи дан
Као и код осталих православних Срба, јутром рано, пре сунца, и Шкребићи узму сикиру у руке, па по бадњак у шуму. Потенцијални бадњаци се „ошацују“ који дан раније, да се јутром не ломатамо дуго по мраку, него право тамо гдје их има. Обично кренемо у групама по тројица-петорица, па се раније групе сусрећу са каснијим, размијене се утисци гдје је који церић преостао, па даље сваки својим послом. Последњих година се чешће бирају мањи бадњаци, који се могу у кућним пећима ложити, а већи углавном само ако ће бити посебно украшени. Неки од „градских“ Шкребића и даље се враћају у родно село по бадњак, на своје, успут срећући групе, колоне и појединце сваки са својим бадњаком на рамену.
