Лука Шкребић

Лука је четврто по реду дијете Томино и Јекино. Добили су га 1937. године, када је Томо имао 30, а Јека 27 година. Пред собом је имао два брата, Марка и Милоша, и сестру Милку.

Оженио се почетком шездесетих година, Росом Вуковић из Витковаца. Са њом је имао осморо дјеце па је послије Томе најроднији од вреланских Шкребића. Стекли су три кћери, Винку, Видосаву и Стану и пет синова, близанце Мирка и Маринка, Винка и близанце Душка и Душана. Кућу су подигли непосредно до пруге (касније магистрални пут) Добој-Теслић.

Лука је радио у књиговодству теслићке фабрике Дестилације, а веома је активан био у покретању Културно-умјетничког друштва „Младост“ у Врелима, у ком су и остала браћа била ангажована.

Како је имао много своје дјеце, а још више дјеце и унучади своје браће, често се у брзини обраћао мушкима са „Митре“, а женскињу са „секо“ или „нево“. Још као дијете ја сам вјеровао како он и не зна никоме имена. Међутим, негдје почетком 2013. године повезао сам га аутом из Теслића до Врела и на излазу у Врелима обратио ми се ријечима „Дејо, хвала ти.“ Мислим да је то било први пут да ми се обратио по имену, а ја, сад већ у касним тридесетим, обрадовао сам се том знаку пажње као да ми је чоколаду поклонио.

Умро је 2013. године у свом стану у Теслићу. За собом је оставио седморо живе дјеце, седамнаесторо унучади и једно праунуче.